Od zagađenog vazduha se umire. Znamo šta je potrebno da udišemo čistiji vazduh i znamo da to možemo da uradimo. Znamo i ko mora da radi drugačije nego do sada da bismo postigli taj cilj. Znamo da nismo najbogatija zemlja na svetu niti smo najbogatiji region na svetu. Znamo da zbog toga moramo da primenjujemo mere sprečavanja zagađenja pametnim redom. Znamo da možemo da smislimo taj red. Ne znamo šta nas sprečava da to uradimo. Ovo je 21. vek, nije potrebno da biramo između grejanja i disanja, između električne energije i disanja ili između vožnje i disanja.
Danas, na prvi Međunarodni dan čistog vazduha za plavo nebo, u godini u kojoj UN slave 75 godina postojanja a deset godina pre ciljne godine UN Agende 2030, treba da nas bude sramota vazduha koji dišemo. Treba da nas bude sramota zato što trpimo zlo koje ne moramo da trpimo.
Ovih dana se vode veliki razgovori u Vašingtonu i Briselu koji su važni za Srbiju i za naš region. Vode ih zvaničnici koji predstavljaju građanke i građane. U tim zajednicama se izgubi najviše stangodina života u odnosu na ukupan broj stanovnika usled zagađenja PM 2.5 česticama u celoj Evropi! One su na prvom i drugom mestu po podacima Evropske agencije za zaštitu životne sredine u tom užasnom takmičenju. Albanija, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora su redom na četvrtom, petom, šestom i jedanaestom mestu.
Da li su im rekli u Vašingtonu za Program kiselih kiša i Program smanjenja zagađenja iz šporeta i peći na drva koje je decenijama vodila Američka agencija za zaštitu životne sredine?
Da li će ih podsetiti u Briselu na Direktivu o industrijskim emisijama i Direktivu o ekodizajnu? Ili na Ugovor o energetskoj zajednici kojim su se pre 15 godina obavezali da ne budu ovako užasni emiteri sumpor dioksida kakvi jesu a kakvi ne bi više smeli da budu? Pominje li neko Pariski sporazum i emisije ugljen dioksida?
Mogli su da odu i u Peking i tamo bi imali šta da čuju o energetskoj tranziciji i čistijem vazduhu.
Budući da o tome verovatno nije bilo reči, moraćemo bez globalnih lidera da se podsećamo šta nam je činiti.
Ostavimo konačno iza sebe sramotu nečinjenja po pitanju veze između energetskog siromaštva i kvaliteta vazduha. Ništa ne sme da nas spreči da uđemo u stotine hiljada najsiromašnijih domova širom regiona i napravimo ono što odavno znamo da je pošteno i korisno: zamenimo loše uređaje dobrim o trošku poreskih obveznika i drugih koji žele i mogu da pomognu. Smanjimo troškove, povećajmo efikasnost, unapredimo komfor ugroženih ljudi i očistimo vazduh svima nama. Zašto to nismo već uradili? Vlada Republike Srbije? UN? EU? Svetska banka? UNDP je pre više od 15 godina prepoznao ovaj problem u Srbiji i podelio uvid sa svima, EU prepoznala značaj i istakla ga povodom istorijskog događaja potpisivanja Ugovora o energetskoj zajednici. I, šta se desilo?
Ovo je 21. vek, nije potrebno da biramo između grejanja i disanja, između električne energije i disanja ili između vožnje i disanja. Da bismo prestali to da radimo, moramo da usvojimo dostignuća 21. veka, kao i dosadašnje najbolje prakse.
Potrebno je da između ovog dana čistog vazduha i plavog neba i sledećeg dana čistog vazduha i plavog neba vidimo vođstvo od strane onih koji brinu o ciljevima održivog razvoja. Vođstvo koje usmerava na stvarne probleme građana i građanki Republike Srbije i drugih građana u našem regionu. Manimo se subvencija za hibridne automobile, podrške biogasnim elektranama, katastrima malih hidroelektrana i druge bižuterije. Kovid-19 nam je pružio priliku da vidimo kako pojedini izvori utiču na zagađenje vazduha. Privremena obustava podrške privilegovanim proizvođačima električne energije u Republici Srbiji nam je takođe pokazala ono što smo znali i pre: da neke tehnologije koje podržavamo iz petnih žila nemaju nikakvu budućnost kada isteknu podsticaji. Bacamo pare, zdravlje i vreme. Dosta.
Zašto može efikasno kombinovano postrojenje za proizvodnju toplotne i električne energije iz održivih izvora biomase projektovano od strane vodećih svetskih arhitekata da ukrašava centar Stokholma i proizvodi po pristupačnoj ceni značajne količine struje i toplote, a kod nas o tome ne može ni da se priča? Zašto u SAD mogu da idu po kućama i menjaju neefikasne šporete i peći a mi to ne možemo da radimo? Zašto Kina veruje da desetine hiljada MW krovnih foto-naponskih instalacija čine dobro kineskoj ekonomiji i kineskim građanima a mi se krijemo od našeg Sunca? Može li Nemačka za vreme svog predsedavanja EU da nam pomogne da se stvarno pokrenemo?
Ako se oni koji treba da vode sakrivaju, nastavite da radite ono što jedino možete: zovite vatrogasce, komunalce i inspekcije kada gore njive, otpadi ili hrpe lišća u dvorištima, tražite da zagađivači poštuju zakonske norme… Ali znajte da je za rešenje problema našeg vazduha potrebna javna politika koja vodi računa o više stvari odjednom. Takvu javnu politiku zaslužujemo i možemo da je napravimo i sprovedemo. Možemo, ako svako od nas radi svoj posao i ako nam zaista pomognu oni koji za to primaju platu.
Ovo je 21. vek. Nije potrebno da biramo između grejanja i disanja, između električne energije i disanja ili između vožnje i disanja.
Srećan nam prvi Međunarodni dan čistog vazduha za plavo nebo!
Piše: Aleksandar Macura, programski direktor RES Fondacije